Kada je u pitanju oblast štampanih (ali i elektronskih) medija, medijska slika Srbije je specifična po dve stvari: Netransparentnost vlasništva i prisustvo države (još uvek) kao delimičnog vlasnika u medijima (Politika, Večernje Novosti, Dnevnik).
Ovom temom bavio se Blic u svojoj seriji istraživačkih tekstova "Ko poseduje Srbiju?"
U svojoj analizi nacrta Medijske strategije (nastale na osnovu prošlogodišnje Studije, od koje, čini mi se, nije ostalo mnogo - što je, po meni, šteta), Jovanka Matić piše da bi rešavanje ovih pitanja trebalo da bude među prioritetima. Makar sada, ako već nije ranije. Jedna od njenih zamerki (krajnje opravdanih) je i ta da se predviđa (eventualno) smanjenje ili ukidanje poreza za štampane medije, ali se tu ne pravi razlika između tabloidnih i komercijalnih izdanja i novina kojima je imaju pozitivne društvene funkcije (lokalne, izdanja za decu i mlade i sl).
Juče je u Vestima u 7 Studija B emitovan ovaj odličan prilog o parkovima. Preciznije: Zašto je u beogradskim parkovima (za razliku od evropskih metropola ili Njujorka, na primer, gde se u parkovima uživa na razne načine), zabranjeno gaziti travu, i kakve sve to ima veze sa nama i sa našom administracijom, i šta u svemu tome propuštamo.
Zanimljiv, kreativan, komparativan, životan prilog, pravo je osveženje u TV programima koji često pričaju o svemu sem o onome što nas zanima i intrigira na dnevnom nivou.
U jednom od prethodnih brojeva Novog magazina objavljen je odlomak (isti ovaj) iz knjige "Are We There Yet" Rozi Vajthaus (Rosie Whitehouse). Autorka je bivša novinarka BBC i supruga novinara i ratnog dopisnika časopisa the Economist i drugih medija Tima Dzude (Tim Judah).
Devedesete su, sa malom decom (imaju ih petoro), proveli na Balkanu. Iskustva iz regiona uključujuju i život u Sarajevu na početku rata i napuštanje grada jednim od poslednjih aviona 1992. godine, život u Beogradu 1993. i tako dalje).
Završetak ovdašnjih ratova svakako nije kraj uzbuđenjima u ovoj novinarskoj porodici. Sledili su konflikti u Darfuru, Iraku..
U jednoj od kritika neko je napisao da je ovo idealno štivo ako pomišljate da budete ratni reporter(ka) ili da se venčate sa istim/istom. Evo i prikaza knjige u The Balkan Insight.
...nastanu medijske pojave koje je bilo teško zamisliti.
No, uz malo podsećanje da je ovo časopis u kome je Radovan Karadžić u izdanju Dragan Dabić svojevremeno pisao, onda je u pitanju...i dalje vrlo bizarna situacija, samo šireg obima.
Pročitala sam u poslednje vreme dva zanimljvia teksta vezana za ruske medije.
Prvi je o reality programima i o TV programu uopšte. Tekst su preporučile Biljana Srbljanović (u prošlom broju NIN) i Tina Brown, pa pošto ih obe jako cenim, odmah sam se bacila na čitanje. U pitanju je lična priča Petera Pomerantseva o vremenu koje je proveo radeći na adaptaciji stranih reality programa za ruske televizije, ali i u drugim TV žanrovima. Odlično štivo koje govori puno o ruskim medijima, društvu i njegovim vrednosnim premisama, tokovima novca, uticaju politike.
Evo kako je Biljana Srbljanović to opisala (u pomenutom intervjuu u NINu od 26. maja):
Nedavno je London Review of books objavio odličnu studiju stanja medija u Putinovoj Rusiji, posebno kroz sliku popularne, masovne kulture. Ruska televizija je, kao i naša, odlučila da se modernizuje tako što će bukvalno primeniti model programa koji su popularni na Zapadu. Preneli su u savremeni ruski kontekst popularne rijaliti formate ili komične serije i na osnovu popularnosti jasno se vidi u kakvom je stanju to društvo. Na primer, kada su u Rusiji pokušali da naprave njihovu verziju šou-programa „Šegrt” - to je ono kad Donald Tramp „podučava” kako se postaje uspešan biznismen u liberal-kapitalističkom svetu - rijaliti je već prve sezone propao. Jednostavno, osobine zapadnog biznismena - biti preduzimljiv, vredan, ne prezati ni od jednog posla, biti spreman da radiš više i duže od drugih, čak i one poslove koje niko neće - sve je to potpuno protivrečno osobinama uspešnog ruskog tajkuna, koji je veliki samo ako ništa ne radi, samo ako drugi za njega rade, samo ako se bez truda može domoći moći, novca i položaja. Posao se ne dobija na konkursu i osobine kao što su otvorenost i spremnost na rad nisu na visokoj ceni. Naprotiv, program „Survival Russia” je doživeo nezapamćeni uspeh, jer je to model koji se prepoznaje: uzmeš grupu ljudi, pa ih izoluješ, ponižavaš i maltretiraš, to je ono što su ruski gledaoci prepoznali kao svoje, kao predominantni model koji je još uvek na snazi u tom društvu. U tome sasvim ličimo na njih, taj model je i kod nas na snazi, ali nisam sasvim sigurna da tome treba da se radujemo.
O ruskoj medijskoj sceni dovoljno govori i to da je svoj TV show dobila i Anna Chepman, jedna od osoba deportovanih iz Amerike zbog umešanosti u špijunažu.
Suština je u tome da je ruskim bogatašima relativno dugo odgovaralo da imaju svoje publikacije preko kojih bi širili svoj uticaj i interese, ili im se jednostavno dopadalo da budu na neki način povezani sa medijima (podsećam i na ruska izdanja Snob i ruski Tatler). Međutim, taj period se, izgleda, završava, pa se i štampani i mediji na Internetu gase, a novinari i urednici dobijaju masovno otkaze.
Osim političkih pritisaka, izgleda da su i ekonomski problemi sve prisutnija realnost ruskih medija.
Media researcher, consultant and freelance journalist, living in Belgrade (Serbia). Publishing texts about current media developments in Eastern Europe, about digital media, start-ups, artists and creative personalities in different fields, environmental issues, e-government etc. in various media outlets across Europe.
Consultant for a number of regional and international organizations and companies. Co-author of the study on Serbian Media Landscape.
Working on PhD thesis about community media at the Faculty of Political Sciences in Belgrade.
Posts
